Уставни суд је погрешио (аутор проф. Зоран Р. Томић) - Дневни лист Данас

Овом приликом поново отварам питање надлежности за пружање правне заштите раније изабраним (затеченим) сталним судијама у Србији који нису (ре)изабрани на нови мандат, а престала им је судијска функција по сили закона „даном ступања на функцију судија изабраних у складу са овим законом“ (по члану 101. став 1. Закона о судијама, даље: ЗОС). Описани законски престанак судијске функције је био општи - свим затеченим судијама у Србији. А онима који нису у међувремену избрани од Савета на нови мандат, он и није могао да почне 1. 1. 2010. године када је прорадила нова мрежа судова.
Поводом жалбе једног не(ре)изабраног затеченог судије, Уставни суд је донео Одлуку (УСС VIIIU број 102/20210 од 28. 5. 2010. године - „случај Савељић“) којом се - „ ...у вези са правима судија којима је због неизбора на сталну судијску функцију престала дотадашња судијска дужност“ - полази од следеће премисе „... Ова лица имају право на жалбу Уставном суду утврђено чланом 148. став 2. Устава...“


Насупрот, тврдим да за овакве специфичне, правним ножем одрезане „прелазне“ правне предмете није надлежан Уставни суд. Прво: Набројане одредбе се односе на престанак судијске функције одлуком Савета, а затеченим сталним судијама је мандат престао по сили закона, а није започео нови због не(ре)избора од стране Савета. Друго: Норма о престанку функције судији „који не буде изабран на сталну функцију“ (одредба члана 148. став 1, in fine Устава) тиче се несталних судија којима је истекао пробни трогодишњи мандат (у смислу члана 147. став 1. Устава у вези са чланом 61. ЗОС-а) - изабраних од стране Скупштине по важећем ЗОС-у - а не затечених сталних судија, бираних по ранијим прописима! Иако се ови последњи законско-дисквалификаторски сматрају као први пут избрани (члан 100. став 4. ЗОС-а), дотична ситуација је суштаствено другачија. Пробним судијама функција престаје буквално због неизбора за сталне судије, истеком привременог мандата у датом суду. Затеченим судијама, изабраним по ранијим прописима, функција се законски завршава и ако буду изабрани за сталне, пошто нестају судови у којима су је до тада вршили. А пробним трогодишњим судијама које буду изабране за сталне, функција не престаје него прераста у временски неограничену у истим судовима. По Уставу, „против одлуке Високог савета судства може се уложити жалба Уставном суду, у случајевима прописаним законом“ (члан 155. Устава). А међу њима у ЗОС-у (члан 57, нарочито у вези са чланом 61. - „Престанак функције судији који је први пут биран“) није и случај престанка функције затеченом судији по сили закона, који у међувремену није изабран. Треће: Регуле ЗОС-а о праву на жалбу Уставном суду против одлука Високог савета судства (даље: Савета) о престанку судијске функције (члан 67. тога текста, а на темељу члана 148. став 2. и члана 155. Устава) не могу се односити на општи престанак судијске функције свим затеченим а не(ре)избраним судијама, регулисан „прелазним одредбама“ ЗОС-а. Ово зато што се по слову овог закона он примењује од 1. 1. 2010. године (члан 107. став 1), а свим затеченим судијама - па и онима који у децембру прошле године нису изабрани од Савета - функција је престала „са 31. 12. 2009. године“ (што читко пише у Одлуци Савета од 25. 12. 2009. године). Значи, само судије изабране од стране Савета по новом закону, почев од 1. 1. 2010. године имају - у законом одређеним ситуацијама престанка судијске функције - право на жалбу Уставном суду.

Како у sui generis случајевима ретроактивног законског губитка сталности судијске функције није изричито предвиђена судска заштита, преостаје она у управном спору, тужбом пред Управним судом (по одредби става 2. члана 198. Устава) - а не жалбом Уставном суду, како резонује сам Уставни суд. Против одлуке Управног суда, захтевом за преиспитивање његове одлуке, предвиђено је обраћање Врховном касационом суду. На крају, остаје уставна жалба пред Уставним судом. То је неупоредиво повољнији режим за лица о којима је реч. А праведно је и логично да раније изабране судије напрасно лишене сталности функције, добију упадљиво различиту - снажнију, обухватнију и разуђенију заштиту од осталих судија бираних по новом закону.

Иначе, домаћи правни систем нема правне инструменте за отклањање нелегално преузете оригинерне надлежности неког суда од стране Уставног суда. Тако да је једини уски излаз да сам Уставни суд убудуће - у истоврсним случајевима - промени своје гледиште у погледу првобитно очигледно погрешно засноване сопствене надлежности у предметној категорији спорова. У тако нешто је овде и данас тешко поверовати. Да ли нам преостаје само критички суд опште и правничке, посебно научне јавности? „ ...Сад кад је стварност на разочаравајући начин почела да личи на саму себе“ ... (Ј. К. Грендал).